Fiziologija i zivot bubasvaba

Autor clanka Bojana Radoja
Sva prava Autora clanka su zasticena.

Bubašvabe latinski naziv:Blatidae

Taksonomija Carstvo: Animalia

Tip: Arthropoda

Klasa: Insecta

Natklasa: Pterygota

Infraklasa: Neoptera

Nadred: Dictyoptera

Red: Blattodea

Opšti opis Rasprostranjenost i karakteristike bubasvaba

Samo zbog nekoliko vrsta ovih prastarih insekata cela grupa je na rđavu glasu, bar što se tiče čoveka, jer koriste stanove i useljavaju se u domove kao neželjeni gosti.

Većina bubašvaba su tropski insekti ali se izvrstan broj vrsta sreće i u umerenim pojasevima, pored odomaćenih vrsta koje su poreklom uglavnom tropske i suptropske, ali svuda prate čoveka.

Bubašvabe su karakteristične po svojim dugim nogama, koje imaju vrlo velike bedrene članke i vrlo su dobro prilagođene za trčanje; takođe i po svom pljosnatom obliku tela, sa prednjim jako proširenim člankom koji u obliku pljosnatog oklopa odozgo skoro sasvim pokriva glavu.

Ovakav oblik omogućava im da prodiru u pukotine i šupljine i da se skriju u vrlo tesnim prostorima. 

Mnoge divlje vrste su, slično domaćim mrke boje, žive ispod kore driveća i u biljnom truležu.

Sreću se i vrste živih boja sa mrkim, zelenim i žutim tonovima, koje žive među biljem gde se njihove boje nimalo ne primećuju.

Jedna dosta lepa mala zelena bubašvaba, Panchlora cubensis, često se može naći i u severnim gradovima SAD, gde se obično prenosi zajedno sa bananama; povremeno se i primerci nekih velikih tropskih vrsta prenose na sličan načnin (npr. bubašvaba mrtvačka glava, Blaberus cranifer, koja može dostići dužinu od 5-8cm).

Neke vrste žive u blizini vode, neke u pustinji.

Ishrana bubasvaba

Većina bubašvaba ima dobro razvijena krila, ali kod nekih vrsta krila ženki su veoma redukovana ili uopšte ne postoje.

Mnoge, čak i veće vrste, lete dobro a u tropskim krajevima često se noću čitavi rojevi okupljaju oko svetlosnog izvora.

Većina bubašvaba se i u slobodnoj prirodi hrani otpacima i trulim materijama, češće životinjskog nego biljnog porekla, tako da je za neke od njih prelazak u ljudske domove bio vrlo jednostavan. No, ima ih koje se hrane gljivama i drugih koje se hrane drvetom.

Ove druge su naročito interesantne jer, mada jedu drvo, nisu u stanju da ga svare.

Suprotno opštem verovanju, bubašvabe ne treba okrivljivati kao prenosioce ljudskih zaraza, sem u nekim slučajevima.

No, njihovo stalno prisustvo u kući ipak je znak loših higijenskih uslova, što može dovesti do toga da ovi insekti postanu stvarni prenosioci zaraza.

Razmnožavanje i reprodukcija bubasvaba

Kao i kod niza drugih Orthoptera, jaja mnogih bubašvaba zatvorena su u čvrstu čauru, obično pljosnatu ili u obliku pasulja, zvanu ooteca. Ženke nekih vrsta nose ih na kraju trbuha tako da proviruju iz genitalnog otvora sve dok se jaja ne izlegu.

Druge ih jednostavno negde polože, dok mali broj zadržava jaja u telu u proširenom uterusu (materici), tako da se mlade bubašvabe ustvari rađaju žive. Vrlo interesantna grupa su ose Evaniidae po tome što žive kao paraziti u jajnim čaurama bubašvaba.

Poreklo,istorijat i evolucija bubasvaba

Pomenuli smo ranije da su bubašvabe prastarog porekla, pošto su veoma česte među fosilima insekata iz perioda karbona. Fosilna bubašvaba ne pokazuje velike razlike od sadašnje i živela je uglavnom onako kao što danas žive njeni potomci, s tom razlikom što je za razvitak čoveka i njegove kuhinje bilo potrebno još mnogo stotina miliona godina.

Bubašvabe su uglavnom razvile jednostavan, siguran i uspešan način života i drže ga se otada, dok su druge drupe postizale velike privremene uspehe a zatim, kao isuviše specijalizovane, izumrle. 

Bubašvabe su zato izvanredan primer kako krajna skromnost može biti bogato nagradjena.